Čoveku duša rađa sopstvenog vladaoca

(1.4.4.5.) Vladanje

Vladati znači postojati-živeti-stvarati istovremeno. Postojiš u sudaru odupirući se razaranju, živiš u borbi ponašajući se napadački, a stvaraš u raspravi svesno opšteći s bližnjima, sve to ujedno i istovremeno, dakle, vladaš!

Životinji je nagon vrhovni naredbodavac. Oslobađa je od okrutne stege mrtve prirode, ali je zato porobljava životnim zadatkom.

Čoveku duša rađa sopstvenog vladaoca. Oslobađa ga i od okrutne stege mrtve prirode (u koju je neizronjivo potopljen) i od neumitne prinude nagona (koji obavezno nasleđuje s telesnim ustrojstvom), konačno, i od sebe same. Ali, samo pod jednim uslovom: samo u društvu! Nema vladanja van društva. Vladajući se u društvu čovek ovladava sobom, uzima sopstveno življenje u svoje ruke, izrasta u vladaoca, a onoliko je vladalac, koliko je oslobođen čak i od sopstvene duše.

U tvom se vladanju u jednoj tački, u žiži, ovde i sada objedinjuju i objavljuju sva tvoja stečena veština i znanje, sva ljubav i mašta, lepota, dobrota i svetost, sva dosegnuta istina i sloboda, jednom reči, sva mudrost kojom danas raspolažeš. U tvom vladaocu, u tvojoj sadašnjoj odluci, ovde i sada stapa se sve ono što je u tebi znalac i stručnjak, pesnik i naučnik, lopuža i vitez, pravednik i svetac, maštar i mudrac, jer –
kako se danas vladaš,to si ti!
I sada, u ovom našem razgovoru, iz te mešine koju nazivaš svojom ličnošću, prosipaš između nas svo svoje bogatstvo, sve svoje do sada sakupljene bisere i još koješta, da ne pominjem, da ne vređam tvoje samoljublje bez preke potrebe.
Ni ja ništa drugo niti činim, niti jesam.

Vladanje je vrhunac razvoja ovog našeg sveta. Da bi u njemu bilo koje biće postalo vladalac, morao je čitav taj svet prethodno da prođe kroz vrlo dug i složen razvoj.
Pokušajmo to zajedno da zamislimo. Da bi nešto bilo razvijeno, moralo je na početku da bude prosto. Razvoj mora da krene od prostog, inače nije to. On ne može da počne ni iz čega. Ništa se ničim i nikome ne objavljuje, pa je nezamislivo, jer u njemu nema ni misli. Razvoj mora da počne iz nečega. Sve što danas u sebi i oko sebe vidimo kao razvijeno moramo da zamislimo na početku kao prosto-nešto. To prosto mora da bude jedno jedino, to jest sveopšte nešto, a u njemu mora da se sadrži, iz njega mora da izvire sve što će da bude razvijeno. Van tog jedinstvenog prostog ne možemo da zamislimo ništa, ako su nam zamisli jasne. Van njega nema ni vremena ni prostora, nema ničega. Vreme i prostor su samo način njegovog objavljivanja, način na koji ono jeste nešto. Bez takvog načina objavljivanja bilo bi ništa.

To jedno jedino, jedinstveno prosto-nešto možemo na početku jasno da zamislimo samo kao golo stremljenje. Da bi stremljenje bilo stremljenje, ono mora odnekuda da izvire i nekuda da uvire, da stremi iz-u, ili u-iz. Ali, ako je prosto, ono mora da izvire ni iz čega drugog osim iz sebe samog i da uvire ni u šta drugo, osim u sebe. Izvirući ni iz čega i uvirući ni u šta i ono bi samo bilo ništa, da se u sebi ne menja, da ono samo nije promena. Jedina prosta promena koju na njemu možeš da zamisliš, jeste njegov isto tako goli zamor, njegova unutrašnja (ničim spolja postavljena) vremensko-prostorna granica. Goli zamor iznutra ograničava golo stremljenje kojim je zauzvrat i on sam ograničen. Jedno drugo čine ograničenim i promenljivim, pa se samim tim jedno drugim objavljuju. Kao što nema stremljenja ako se u njemu već ne sadrži zamor, tako nema ni zamora ako se u njemu već ne sadrži stremljenje. Oboje su u neprestanom međusobnom sukobu, u međusobnom pretakanju, pa tako čine dva u još uvek prostom, nedeljivom jednom, čine dvojstvo jedinstvene gole promene. To dvojstvo jedinstva Kinezi odvajkada nazivaju Jang-Jin. Ja ga u srpskom jeziku radije nazivam prostim unutrašnjim sukobom prostog stremljenja i zamora.
Najprostija vremensko-prostorna odredba tog unutrašnjeg sukoba stremljenja sa sopstvenim zamorom je obrtni smer stremljenja, njegovo neprestano izviranje-uviranje. Ako voliš čovekolike slike, zamorno stremljenje možeš da zamisliš kao neprestano smenjivanje izdisaja i udisaja, kao izdisanje sebe iz sebe i udisanje sebe u sebe. Ja to više volim da zamislim kao neprestano smenjivanje praska i tišine.
Golom, iznutra zamornom, jedinstvenom, prostom stremljenju ne možemo da zamislimo ni početak, ni kraj, jer ono nije smešteno u neko njemu spoljašnje vreme i prostor, već su vreme i prostor način njegovog objavljivanja, pa su početak i kraj vremensko-prostorna određenja njegovog unutrašnjeg sadržaja, ali ne i njega samog. Ni stremljenje, ni njegov zamor niti počinju, niti završavaju. Počinje i završava njihov obrtni smer. Početak praska je kraj tišine, a početak tišine je kraj praska. Obrtanjem smera, prelaskom praska u tišinu i obratno, ne prestaje stremljenje, kao što ni klatnu ne prestaje klaćenje kad dođe u krajnju tačku u kojoj obrće smer klaćenja.

Početak ovog nama jedinog sveta ne mogu drukčije da zamislim nego kao nekakav sveopšti prasak iz koga prašte razilazeći zraci. Da nema zamora oni bi se, svaki po svojoj pravoj crti, zrakasto razišli na sve strane, ne susrećući se međusobno, ne susrećući se ni sa čim. Prasnuli bi u prazno, nikuda, ostali bi neobjavljeni. U zamoru, međutim, oni počinju da kolebaju, da skreću sa svojih zrakasto poređanih pravih crta, da se međusobno sudaraju i da uzajamno jedni drugima uvrću smer. Unutar praska nastaju kovitlaci u kojima se te početne zrakasto raspoređene prave crte savijaju dok ne zatvore krivu. Zatvaranjem krive crte oni prestaju međusobno da se udaljavaju, zgušnjavaju se u prvobitne čestice u kojima nastaje i prvobitna ravnoteža, a s njom i prvi objavljeni oblik. Prvi, najprostiji oblik je uravnoteženi vrtlog dva zraka, koji jedan oko drugog kovitlaju. Tim vrtlogom stari Kinezi na crtežu predstavljaju Jang-Jin, dvojstvo jedinstva, uzvitlanu, vremenski-prostorno ograničenu ravnotežu neprestane promene. U ravnoteži, dakle, ne prestaje stremljenje. Ono je u njoj samo privremeno zarobljeno u kovitlac.

S prvim kovitlacem zrakova, s prvim česticama se unutar jednoličnog, zrakasto širećeg mora sveopšteg praska pojavljuju prva ostrvca, prve pege, prvi nagoveštaji svetlosti unutar mora bezobličnog mraka, a ujedno i prvi nagoveštaji tišine usred praska. Pojavljuje se prva objavljena razlika između prostog zraka i složene, uvrtložene čestice, pa s njom počinje razvoj ovog našeg, samo po stepenima složenosti u sebi različitog sveta. Da se njegov razvoj zadržao na ovom stupnju, on bi se objavio samo prostim smenjivanjem svetlosti i tame, u kome nas ne bi bilo.

Na našu sreću, daljim porastom zamora se na sledećem stepeniku razvoja prvobitne (svetlosne) čestice međusobnim žestokim sudarima zarobljavaju u nove, složenije vrtloge, u zgusnuta telašca. Vrtlog čestica u telašcu više nije prost, jednoličan kovitlac. U njemu svaka čestica ima svoje zasebno vreme-putanju po zatvorenoj krivoj. U zgusnutom se telašcu ta zasebna vremena-putanje međusobno u vrtlog privučenih čestica uređuju u poseban redosled-raspored vrtloženja, svojstven svakom telašcu ponaosob, čime bivaju određeni njegova građa i sklop. Unutrašnja ravnoteža zgusnutog telašca vremenu prvi put određuje njegovo trajanje, a prostoru veličinu, čineći pojedinačna trajanja ograničenog vremena i pojedinačne veličine ograničenog prostora međusobno uporedivim, samim tim i merljivim. Po složenim obeležjima trajanja i veličine će se nadalje vreme i prostor jasno međusobno da razlikuju.

Osim toga, telašca ne nastaju istovremeno. Neka se zgušnjavaju ranije, druga kasnije. Tako uz redosled i raspored, uz trajanje i veličinu nastaje još jedno vremensko-prostorno određenje - nastaje kretanje! Da bi bilo kretanja, nešto mora da se kreće prema nečem, mora nešto od nečega da se udaljava ili da mu se približava. To nešto su prva telašca. S njima kretanje odmah postaje dvojako, unutrašnje i spoljašnje: unutra, u telašcima zarobljene čestice se neprestano međusobno udaljavaju i približavaju po svojim različitim zatvorenim krivim putanjama, a napolju se telašca takođe jedno od drugog neprestano udaljavaju i približavaju. U pretakanju redosleda u raspored, trajanja u veličinu, udaljavanja u približavanje i obratno opet srećemo onaj početni Jang-Jin, ono unutrašnje pretakanje stremljenja u zamor i obratno, ali više ne u onom početnom, prostom, već u novom, složenijem obliku.

Nastanak čestice i nastanak telašca su prva dva stepenika razvoja ovog našeg sveta. Na trećem stepeniku se telašca zgušnjavaju u tela, u jedinjenja, u kojima zgušnjavanje menja svoj oblik. U (svetlosnoj) čestici ono ima oblik jednoličnog kovitlaca dva zraka. U telašcu oblik složenog vrtloga, u kome čestice kovitlaju po raznolikim zatvorenim krivim putanjama. U telu zgušnjavanje ima oblik otvorenog niza, pravog ili izvijuganog. U telu se opet objavljuje crta, ali ne kao prost, neovremenjen i neoprostoren zrak, već kao složen, uravnoteženi niz iznutra uvrtloženih telašaca.

S porastom složenosti oblika zgušnjavanja opada otpor prema razilaženju zgusnutog, opada stepen prinude na zgušnjavanje. U jednoličnom kovitlacu zrakova, u svetlosnoj čestici on je najjači, u već raznolikom vrtlogu čestica, u telašcu je slabiji, a u otvorenom nizu telašaca, u telu (u jedinjenju) je najslabiji. U sveopštem prasku se čestica prva objavljuje, najjače se odupire razaranju i najduže traje. Ona je njegova prva i najpostojanija objava, jer je žestina otpora prema razdvajanju srazmerna (možda i jednaka) žestini napora kojim se zraci uvrtložuju u česticu, a taj je napor najveći na početku praska, kada je zamor najmanji. Za uvrtloženje čestica u telašca treba manje napora, pa je njegov otpor prema razaranju manji. Za nizanje telašaca u telo još manje - i tako dalje. Što je biće složenije oblikovano, lakše je razoriti ga, što je oblik njegovog unutrašnjeg uravnoteženja složeniji, ravnoteža mu je labavija. Za cepanje svetlosne čestice na njena dva zraka bio bi nam potreban napor ravan naporu sveopšteg praska u trenutku njenog uvrtloženja. Pošto ovaj prasak, u kome mi živimo, nikada više neće moći da ostvari taj napor, jer mu se zamor sve više povećava, cepanje svetlosne čestice neće moći da se obavi dok on traje. Prašteći zraci će se razići iz svetlosne čestice tek kad prasak bude potpuno utihnuo, kad se potpuno pretoči u tišinu, u potpuni mrak bez svetlosti. U tom trenutku prasnuće iznutra opet. Nastaće ispočetka novi sveopšti prasak, u kome ćemo možda i mi da se ponovimo. Ako volimo, možemo u to da verujemo, ali o tome ništa ne možemo da znamo, jer i naše znanje ostaje unutar ovog sveopšteg praska.
Ovaj naš svet je u celini dete svetlosti. Zbog toga i njegovo trajanje merimo njenim trajanjem. Ali, i ona sama biva merena onim što sama meri. Brzinu kretanja svetlosti merimo brzinom kretanja telašaca, u koja je ona sama zgusnuta u svom unutrašnjem sukobu, a brzinu unutrašnjeg i spoljašnjeg kretanja telašaca merimo brzinom kretanja svetlosti, iz koje su ona nastala i u koju su neizronjivo potopljena. Pitaj upućene naučnike kako se to merenje može da obavi. Oni to već čine.
Tela u koja se raspršena telašca međusobnim privlačenjem (to jest, daljim porastom zamora) zgušnjavaju u nizove su ili prosta ili složena. Prosta nastaju nizanjem istovrsnih telašaca (na primer kiseonik, stručno označen sa O 2), a složena nizanjem raznovrsnih (na primer krečnjak, stručno označen sa CaCO3). Ali, ni tela ne ostaju raspršena. Na četvrtom stepeniku razvoja ovog našeg sveta ona se međusobnim privlačenjem (porastom zamora) slažu u labavije ili čvršće, vazdušaste, tečne, ili čvrste skupine, čiji oblik zavisi od žestine njihovog međusobnog privlačenja. Telesna skupina je ili bezoblična (hrpa peska), ili joj je oblik svakog trena promenljiv (oblak pare), ili je spolja određen (tečnost u sudu), ili iznutra (snežna pahuljica). Čvrste telesne skupine sklapaju unutar sebe i međusobno bezbroj srazmerno trajnih, čudesno bogatih oblika. U svakodnevici navikli smo da telom ne nazivamo onaj njegov najsitniji deo koji je još uvek to telo, već skupine tela koje oko sebe srećemo. Na primer, krečnjakom ne nazivamo njegov najmanji deo, njegovo telo, već stenu krečnjaka, koja je skupina njegovih tela, a on ne mora da bude složen samo u čvrstu stenu. Može da bude i oblak prašine krečnjaka, pa ipak ostaje krečnjak.
Telesne skupine su ili čiste ili mešane, zavisno od toga da li su sastavljene od istovrsnih ili raznovrsnih tela. U čistim telesnim skupinama snažno međusobno privlačenje povezuje i niže istovrsna tela po pravoj crti, stvarajući čudesno pravilne telesne oblike u kojima se objavljuje složen redosled i raspored pravocrtog nizanja, to jest svojevrsno pravilan telesni sklop. Među telesnim skupinama pravilno oblikovane čiste čvrste telesne skupine su najčvršće uravnotežene, najpostojanije su, najžešće se opiru razobličenju svog unutrašnjeg sklopa. Kažemo da su tvrde.
Za nastanak života značajne su ugljenikove i azotne telesne skupine. U složenim smešama vodonika, kiseonika, vode, ugljenikovih i azotnih jedinjenja izgleda da se rađa klica prvog, najprostijeg napadačkog stava, a s njim mrtvo trajanje odupiranjem prerasta u živo opstajanje obnavljanjem.

Čestica, telašce, telo i skupine tela čine stepenike prvog (mrtvog) sprata razvoja sveta. Na tom se spratu stremljenje (pretakanje praska u tišinu i obratno) objavljuje kao merljiva sila. Drugi, složeniji, razvijeniji, bogatiji sprat razvoja počinje s nastankom prvog živog tela. Na njemu se stremljenje objavljuje kao vrednovan život. Ali, bilo da se objavljuje kao sila (kao pretakanje praska u tišinu i obratno) ili kao život (kao pretakanje življenja u umiranje), ono ostaje onaj isti Jang-Jin, ono isto dvojstvo jedinstva neprestane promene.

Spoljni oblik svake telesne skupine, pa i žive, zavisi od žestine njenog unutrašnjeg otpora, stečenog samim njenim nastajanjem s jedne, a s druge strane i od žestine razaranja kome je izložena u sukobu s drugim česticama, telašcima, telima ili skupinama tela. U neprestanom sukobu, kakav je ovaj naš Veliki prasak, njen se spoljni oblik neprestano menja. Mrtvoj telesnoj skupini se sastav neprestano osiromašuje, počev od njenog nastajanja do potpunog razaranja. Nasuprot tome, živa telesna skupina, živo biće opstaje, razvija se i plodi, zahvaljujući svom napadačkom stavu kojim izražava labavu unutrašnju ravnotežu svog sastava. Zbog veoma složenog, a sasvim labavo uravnoteženog sastava, ono neprestano iznutra stremi da ga uravnoteži i neprestano ispada iz postignute ravnoteže, to jest - živi! Njegov se nikad neumireni život objavljuje u njegovom neprestanom napadačkom stavu, u unutrašnjem podsticaju na stupanje u sukob s drugim telima, to jest - u njegovom življenju! Uporedo s napadačkim stavom objavljuje se i njegova unutrašnja svrha, koju mrtva bića nemaju. Živi svet je svrhovit, iznutra zadat, određen unapred oblikovanom, očekivanom budućnošću. Njemu se postavlja životni zadatak da opstane, razvija se i plodi suprotstavljajući se mrtvom svetu, a s postavljenim životnim zadatkom on vrednuje sve s čim je u sukobu.

Životni zadatak je otelotvoren u telesnom ustrojstvu živog bića. Najsloženiji, najbogatiji oblik životnog zadatka je nagon viših životinja, otelotvoren u isto toliko bogatom ustrojstvu njihovog živčanog sastava.
Prema tome, u mrtvom se svetu pretakanje praska u tišinu objavljuje u postignutoj unutrašnjoj, umrtvljenoj ravnoteži mrtvog bića, a u živom se pretakanje življenja u umiranje objavljuje u neprestano živom napadačkom stavu živog,pa je, prema svemu rečenom, živo biće mešina, ispunjena nepregledntm obiljem svetlosnih čestica, zgusnutih u telašca, ustrojenih u čudesno bogato oblikovane skupine veoma složenih tela koja su svrhovito usmerena životnim zadatkom.

Počev od jednoćelijskog živog bića pa do čoveka, stepenasti razvoj živog sveta je toliko očigledan, da na njegov opis ne treba trošiti reči. Ovde nam je jedino zanimljivo da se živi svet na vrhuncu svog razvoja konačno izvrgao u sopstvenu suprotnost, u razvojem stvorenu mogućnost oslobođenja od prinude sopstvenog životnog zadatka. Na vrhuncu svog razvoja iz sebe je porodio moždanu koru čoveka, koja na rođenju nema nikakvu nasleđem prethodno uobličenu svrhu, iako je u nju preneta vrhovna naredbodavna uloga. Neusmereno delatnoj, praznoj kakva je, ostavljeno je da sama bira sopstvenu svrhu, da je sama oblikuje unutar, ali i van postavljenog životnog zadatka, podređujući svojoj (na rođenju takođe praznoj) naredbodavnoj ulozi svo ostalo telesno ustrojstvo čoveka.

Moždana kora čoveka je najsavršenije, vrhunsko živo ustrojstvo telesnog sveta, snabdeveno nepreglednim obiljem mogućnosti oblikovanja i istovremeno ispražnjeno od svakog naslednog određenja, od nasleđene telesne prinude. Zbog tako savršenog telesnog ustrojstva, krunisanog moždanom korom, čovek svojim življenjem u malome ponavlja celokupan razvoj ovoga sveta. Na rođenju on je prasak misli koja prašti zrakasto na sve strane ne susrećući ništa drugo osim onoga što će sama u sebi postepeno da stvori, ništa osim onih, najpre prostih, pa potom i veoma složenih, sobom iz sebe stvorenih duhovnih sadržaja, oblikujući uporedo sama iz sebe čak i svoje posebno prostor-vreme kao sopstveno unutrašnje određenje.

S čovekom, s njegovom u prazno praštećom mišlju počinje razvoj onog trećeg, nadtelesnog, duhovnog sprata ovog našeg ukupnog sveta. Na tom spratu više nema čestica, telašaca, tela, ni skupina tela, niti ima njihovog prinudnog međusobnog sukoba. U njemu se bez razaranja sukobljavaju, to jest slobodno usmeravaju, objedinjuju, proveravaju i međusobno usklađuju samo značenja. Ni čestica, ni telašce, ni telo, ni skupine tela nisu jedinice sastava duhovnog sveta, niti se njegov sastav može na bilo koji način da svede na bilo kakvu telesnu jedinicu. Njegova jedina uobličena jedinica je pojedinačno značenje, a ono je oslobođeno od svake telesne prinude. U njemu se proizvoljno (po sopstvenoj unutrašnjoj svrsi), nezavisno od telesnog sveta obrće smer vremenu, povratno pretače vreme u prostor i uspostavljaju skladni odnosi.

Skup svih telesnih skupina, uključujući i telo čoveka, naziva se prirodom.
Skup svih značenja naziva se ljudskom baštinom,a ono, što nam je od prirode i baštine objavljeno, što o njima znamo, nazivamo svemirom. Svemir je onaj deo ukupnog sveta koji smo uspeli da postvarimo, koji je naša prisvojena, nama ovladana stvarnost.

Dakle, jedno te isto stremljenje, iznutra ograničeno sopstvenim zamorom, u mrtvom objavljeno kao sila, u živom kao život, a u svesnom unutrašnjem sukobu kao misao, oblikovaće iz sebe sve što nazivamo svetom, razvijajući unutar sebe sve složenije oblike, pa među njima i nas same. Sopstvenim unutrašnjim sukobom, razvijajući sebe iz sebe, stremljenje:

- na prvom spratu svog razvoja u svom unutrašnjem sudaru, u mrtvom biću objavljuje se iznutra kao njegov otpor, a spolja kao razaranje,
- na drugom se u svojoj unutrašnjoj borbi, u živom biću objavljuje iznutra kao njegov napadački stav, spolja kao uticaj životne sredine, a
- na trećem spratu objaviće se u svojoj unutrašnjoj raspravi, u svesnom biću iznutra kao njegovo značenje a spalja kao usklađujuće (jezičko) pravilo.
U svim tim iz sebe iznedrenim oblicima, u sili, životu i misli, ono ostaje onaj isti izvorni Jang-Jin, isti u tišinu pretačući prasak, isto unutrašnje uvek obratno klaćenje.

Najzad, na svom četvrtom spratu, u ljudskoj baštini, u zajednici svesnih ljudi, u zrelom društvu objaviće se u svom najrazvijenijem obliku. Objaviće se kao ljudsko vladanje. Jedinicu vladanja čini pojedinačna odluka. U svakoj se ljudskoj odluci kao u žiži presecaju sav razvoj sveta, sav telesni i duhovni razvoj čoveka, svo na njemu i njime ostvareno bogatstvo.

Sada sam dužan da te upozorim na još jedno svojstvo ovog našeg sveta, na njegovo unutrašnje ogledanje u sebi samom. Svet je, uključujući i nas same, od početka sebi samom slika u ogledalu.

Njegovo unutrašnje ogledanje jasno uviđamo već u pravilnim sklopovima čistih čvrstih telesnih skupina. Ako loptu, na primer, rasečeš tako da ravan rez prolazi kroz njeno središte, leva polovina biće desnoj slika u ogledalu. Svojstvo svakog pravilnog telesnog sklopa je mogućnost da se na njemu napravi bar jedan takav rez. Na snežnoj pahuljici, na primer, može da se napravi bar nekoliko. Među čvrstim telesntm skupinama lopta ima najuravnoteženiji, najpravilniji sklop, pa se na njoj može da napravi bezbroj takvih rezova. U svim drugim čvrstim telima je broj takvih rezova ograničen, jer im je i unutrašnja ravnoteža labavija.

Na sličan način je ogledanje leve polovine u desnoj svojstvo uravnoteženog ustrojstva svakog višećelijskog živog bića, cveta, leptira, guštera, laste - i tako redom! A u svemu tome posebno zadivljuje uvid da se telesno povratno ogleda u duhovnom, da se uzajamno jedno u drugom ogledaju svet i telo s jedne, a duša i društvo s druge strane, da je čovečanstvo u celini slika u ogledalu ukupnog, njemu suprotstavljenog sveta - i obratno!
Evo, pogledajmo:

Prinudnom telesnom uticaju, ostvarenom unutar pojedinačne telesne jedinice (unutar čestice, telašca, tela, skupine mrtvih ili živih tela) odgovara slobodni duhovni odnos, uspostavljen unutar pojedinačne duhovne jedinice (unutar značenja pojedinačne reči ili skupina reči u iskazu).

Ravnoteža (telesnih) uticaja ogleda se u skladu (duhovnih) odnosa.
Uravnoteženom nizanju i raspoređivanju telesnih jedinica u celovit telesni sklop tačku po tačku odgovara usklađeno nizanje i raspoređivanje brojčanih jedinica u celovit brojčani opis-nacrt.

Prirodnim zakonima, po kojima se telesne jedinice unutar sebe i međusobno uravnotežuju, slike u ogledalu su jezička pravila po kojima se duhovne jedinice (značenja) unutar sebe i međusobno usklađuju.

Na isti se način (životna) svrha ogleda u (svesnom) smislu.
Telesni uticaj i duhovni. odnos, telesna ravnoteža i duhovni sklad, telesni sklop i brojčani opis-nacrt, prirodni zakon i jezičko pravilo, životna svrha i svesni smisao (i tako dalje i tako dalje) jesu međusobno ogledajuće polutine jednog istog, celovitog, unutar sebe ogledajućeg Velikog Praska,a ljudski govor je ono dvostruko, sebi samom suprotstavljeno ogledalo, u kome se u nedogled međusobno ogledaju i telesni i duhovni svet, pa i ono samo.

Osim što se telesno i duhovno govorom jedno u drugom ogledaju, oni se kroz govor jedno u drugo povratno i pretaču. Pretakanje telesne ravnoteže u duhovni sklad nazivamo merenjem, a pretakanje duhovnog sklada u telesnu ravnotežu računanjem. Merenje i računanje su govorna cediljka kroz koju se prirodni zakoni uravnotežavanja proceđuju u jezička pravila usklađivanja - i obratno! Povratnim ceđenjem kroz tu cediljku tela stiču srazmeru, a značenja tačnost.
Oslikavajući sebe svetom i označavajući svet sobom čovek kroz govor stiče sopstvenu dušu, korak po korak, kap po kap. Govorom se ogleda u svetu i svet u njemu. Istinu doseže onoliko koliko je u sebi te dve slike jasno izoštrio i govorom ih poistovetio. Dosežući istinu stvara svoju stvarnost, svoj štit, svoj oklop prema suprotstavljenom svetu. Prokletstvo mu je u tome, što to mora da čini svakog trena ispočetka, a blagodat u tome, što mu je razvoj omogućen baš tim prokletstvom. Seti se priče o Sizifu, Čovek je srećan samim tim što je Sizif, samim tim što svoj posao nikada neće moći da dovrši.

Sve se to skupa preseca u jednoj žiži, u ljudskoj odluci. Sve to učestvuje u njenom donošenju. Trenutak odluke je trenutak u tišinu pretačućeg praska, trenutak objave večito klatećeg, u sebi ogledajućeg Jang-Jina. Kao što stremljenje u sebi sadrži sopstveni zamor, tako i odluka u sebi sadrži sopstvenu odgovornost. Bez zamora stremljenje ne bi bilo iznutra ograničeno, objavom uobličeno stremljenje. Bez odgovornosti odluka ne bi bila iznutra ograničena, objavom uobličena odluka.
Neću više da ti dosađujem upozorenjima na dvostruko uzajamno ogledanje odluke i Velikog Praska, upozorenjima da i odluku i Veliki Prasak razumevamo tako što Veliki prasak označavamo odlukom, a odluku oslikavamo Velikim Praskom. Razgovarajmo nadalje o odluci kao da tog ogledanja nema, ali ne zaboravimo da je ono ipak tu.

U viših životinja naredba i izvršenje čine nerazdvojnu celinu koja je određena prinudom telesnog ustrojstva, nagonom.
U čoveka se naredba oblikuje u raspravi, u kojoj su tekuće telesno trpljenje i čulno opažanje, to jest tekući nagoni samo naručioci (ne i naredbodavci) izvršenja. Njemu oduhovljena ljubav oblikuje željeni predmet, a nada i zebnja usmeravaju raspravu na uobličavanje predviđanja ishoda susreta s njim, čime rasprava stiče svoj smisao. Istovremeno se raspoloživim znanjem, veštinom i maštom stvara opis-nacrt postizanja željenog ishoda. Naredba je oblikovana tek kad se sve to u raspravi usmeri, objedini, proveri i uskladi.
Ali, između tako oblikovane naredbe i isto tako nadziranog izvršenja umetnut je trenutak odluke. U taj tesni procep smeštena je sva ljudska sloboda. U trenutku odluke čovek ravnopravno hoće da hoće i hoće da neće izvršenje, između čega slobodno bira, pa samim tim prestaje da biva prinudni izvršilac sopstvene naredbe i postaje tvorac sopstvenog izvršenja. Jer, odluka prekida tekući uzročno-posledični niz, pa u svakom ljudskom izvršenju (ako sledi odluci) počinje da teče sasvim novi. Izvršenje odluke nam se objavljuje ili kao dovršena zamisao (ako ostaje unutar duhovnog sveta) ili kao izvršeno delo (ako je pretočeno u telesni svet). U nehatnom delu, pričinu i čarobnom čudu, videli smo, nema odluke! Voljom nabijene zamisli se slažu u pojedinčevo znanje, a dela u zajedničku ljudsku baštinu. Slaganje zamisli u celovito znanje i dela u celovitu baštinu obavlja se po jezičkim pravilima onako kako se čestice, telašca, tela i skupine tela slažu u celovit, međuzavisan telesni svet po prirodnim zakonima. Utoliko je čovek slobodan tvorac, ali samo sopstvene stvarnosti, a ne i zatečenog sveta, čiji je deo.

Dakle,osim (prinudnim) nagonom, čovek raspolaže i (slobodnom) voljom.
Volja mu omogućava da vlada i da se vlada. Vlada u trenutku odlučivanja, a vlada se u ukupnoj stvarnosti koju sam stvara, vlada se u društvu. Sve to zajedno nazivamo vladanjem.

Valjda je očigledno da je ljudsko vladanje moguće samo na onom najvišem spratu razvoja ukupnog našeg sveta, uključujući i razvoj pojedinačne duše do njene dovoljne zrelosti. Svet je morao prethodno da razvije svoja tri sprata, da bi na onom četvrtom pojedinačna duša u pojedinačnom ljudskom življenju mogla da razvije svoje vladanje, da bi volja (koja je na rođenju pojedinca isto onoliko prasak u prazno, koliko i njegova misao, od koje se, uostalom, na rođenju i ne razlikuje) mogla da stekne svoj sadržaj.
Videli smo kako gola misao iz sebe oblikuje dušu, kako duša susrećući u bližnjemu svoje ti oblikuje sopstveno ja, kako imenovanjem po jezičkim pravilima postvaruje i sebe i okolni svet, obrazujući kroz to postvarivanje čak i sopstvena jezička pravila, objedinjena u načelu istine i slobode. Videli smo kako svesnom delatnošću traga za istinom, ostavljajući mašti slobodu čak i od takvog traganja. Videli smo, takođe, kako u spoljnim sukobima s bližnjima kroz postupke obrazovanja i vaspitanja stvara društvene običaje i pravo, a kako, nasuprot tome, u svojim unutrašnjim sukobima kroz postignutu veštinu, znanje i maštu stvara navike, crte i odlike sopstvene ličnosti, ispoljene u njenim podruštvljenim stavovima i ulogama. Najzad, videli smo kako opšteći s bližnjima svoje trpljenje pretače u ljubav, vrednujući svet u četiri stupnja. Videli smo, dakle, kako volja ostajući poistovećena s mišlju stiče svoj sadržaj u pojedinačnom življenju čoveka. Nema potrebe da sve to ponavljamo.
Ovde još jedino treba istaći da čovek postaje vladalac samo u društvu, samo uz onog trećeg, uz koga izrasta iz sićušnog samovladajućeg crva u veličanstvenog vladaoca sopstvenim, sobom stvorenim, velelepnim kraljevstvom. Jer, vladalac je onoliko veličanstven koliko je u sebi uspeo da razvije i objedini roditelja s potomkom, učenika s učiteljem, roba s gospodarem, protivnika sa saradnikom, viteza s pravednikom, stručnjaka, naučnika i pesnika s mudracem, koliko je korisnog uspeo da nadgradi lepim, dobrim i svetim, i tako dalje. Samo tako, samo odgovorno odlučujući u društvu možda može i da zazvuči gordo. Bez toga on je sobom vladajući ništak.

Posle priče o sopstvenom vladaocu nastavlja se najdrskija, najsamouverenija (možda zato i najlepša) ljudska priča o sveopštem, svemogućem vladaocu, o nekakvom bogu na sliku i priliku čoveka-vladaoca. Zbog istovremenog uviđanja sopstvene malenkosti ta je ljudska priča u sebi najprotivrečnija.


sledi :

Duša jeste tajna, tajna jeste svojstvo duše, pa ma koliko od duše uspeli da postvarimo saznanjem, ona će nam ostati tajna, tajanstveni poziv u nešto više.


_